Изучавањем процеса координације и смерница економске политике у ЕУ може се закључити да се ради о веома значајној и сложеној проблематици, која у домаћој литератури није довољно истражена, иако има практични аспект на путу земље ка евроинтеграцијама. У пракси се несумнјиво потврдило да је за остваривање економских циљева утврђених уговорима о оснивању ЕУ нужно постављање институционалног и функционалног механизма који ће координацију економске политике учинити ефикасном. Такав закључак произилази из чињенице да се координација реализује смерницама Европског савета као инструменталним правним актом, где однос националног и наднационалног права одређује успех концепта координације. Истовремено, питање координација економске политике није стихијски спроцес, већ подразумева усаглашавање економских система у светлу супранационалних правила (норми), прихваћених од стране свих (тј. већине) држава чланица ЕУ, остављајући притом ингеренције за вођење економске политике на националном нивоу, али уз постављање јасних ограничења самосталном (дискреционом) одлучивању. Елементи таквог механизама одређени су, како у нормама примарног права (оснивачким уговорима), тако и у одредбама меког права (секундарне легислативе). Обликовање институционалног механизма започело је усвајањем Римских уговора којим су основане Европске економске заједнице, где се посебно утврђују обавезе држава чланица да раде на усаглашавању својих економских политика, с тим што је правни положај држава на том плану касније концизније одређен усвајањем Јединственог европског аката, Уговора о формирању ЕУ (Мастрихт) и Уговора о функционисању ЕУ (Амстердам). Питање правца, смера и садржине економских интеграција је нормама примарног права уређено на сврсисходан начин, што је предуслов успешне координације економске политике. За Римске уговоре се може рећи да су били функционални у сегменту приближавања економских система држава чланица, јер се односе на регулисање и операционализацију питања јединственог тржишта, царинске уније и заједничке пољопривредне политике утврђивањем јасних обавеза националних субјката у том циљу. Напори на стварању оптималног функционалног механизма потврђени су усвајањем Мастрихтског уговора, којим се експлицитно одређује потреба усаглашавања економске политике ради достизања стабилног привредног раста и контролисане инфлације и учвршћује правна подлога координације кроз обавезу доношења општих (основних) смерница за вођење економске политике од стране Европског савета. Иако смернице представљају јединствени документ у коме се на сажет начин износе циљеви и приоритети економске политике земаља чланица, оне немају принудни карактер. Истраживање је показало да се смернице имплементирају у правном саобраћају због примарно две групе разлога. Прва група се односи постојање елемената моралног ауторитета, односно заједничког уверења (свести) држава чланица о њиховом практичном значају и потреби, док се друга група тиче могућности аброгације правне природе смерница из правно необавезне у правно обавезну, у случају озбиљног непоштовања њихове садржине доношењем резолуција или директива од стране Савета. Норме примарног права одликује ригидност и немогућност прилагођавања новонасталом правноекономском чињеничном стању у фазама привредног циклуса, услед чега је подједнако важна и секундарна легислатива, односно одлуке које доносе комунитарне институције у форми мишљења, препорука, закључака, као и међудржавни споразуми којим се регулишу економске интеграције.

Евидентно је да је стварањем Економске монетарне уније питање координације економске политике добило посебну димензију, јер подразумева централизацију монетарне политике на нивоу Уније. Резултати указују да су државе делегирањем дела монетарног суверенитета на Европску централну банку изгубиле могућност да се механизмом прилагођавања девизног курса боре против последица рецесије. Одредбама примарног права се експлицитно наводи да надлежност за вођење монетарне политике треба пренети на комунитарни ниво, док се надлежност за вођење фискалне политике треба оставити на нивоу држава, али је неуспех у одржавању еврозоне навео на преиспитивање таквог модела. Наш је став да се циљеви заједничке монетарне политике оличени у ценовној стабилности могу ефикасно и ефективно реализовати једино на наднационалном нивоу власти, али је за успех на том пољу неопходан и одређени степен централизације у вођењу националних фискалних политика. Свакако, централизација фискалне политике не може бити изведена на исти начин и у истом обиму, као и централизација монетарне политике, јер државе чланице неће пристати на ограничавање свог фискалног и финансијског суверенитета који је саставни елемент политичког суверенитета земље. Делегирање овлашћења установљавања, увођења, наплате и контроле пореза и субјективног буџетског права није изводљиво, али није ни потребно. Централизација о којој говоримо подразумева превсаходно увођење јасних фискалних правила за сваку државу чланицу, конзистентне механизме надзора и координације фискалних политика од стране комунитарних органа, механизме фискалне једнакости, увођења наднационалних пореза и систем заједничких гаранција за финансирање јавног дуга. Пракаса указује да национални и наднационални субјекти економске политике са континуираним напорима приступају стварању оптималног институционалног механизма, што доказују ревизије оснивачких уговора у сфери екномских и монетарних интеграција, Пакта о стабилности и расту и Европског семестра. У прилог томе могу се навести и резолуције, препоруке, мишљења, саопштења и закључци, првенствено Европског савета и Комисије као главних субјеката координације, али и акти из делокруга надлежности Европске централне банке, Суда правде и Рачуноводственог суда који обављају послове од суштинског значаја за усаглашавање фискалних политика.

Резултати истраживања потврђују и почетну хипотезу да је глобална економска и финансијска криза разоткрила недостатке постојећих механизама координације и условила потребу њиховог адекватног реформисања. Криза је указала да се механизми координације споро реализују у пракси због немогућности балансирања интереса различитих држава које тешко пристају на фактичко ограничавање свог монетарног суверенитета, иако то формално чине ратификацијом комунитарних уговора. У том смислу, намеће се закључак да су постојећа фискална правила утврђена Мастрихтским критеријумима конвергенције и Пактом о стабилности и расту била недовољна за спречавање прекомерних буџетских дефицита, постизање жељене фискалне дисиплине, разумног управљања јавним финансијама и очувања економске стабилности унутар економске и монетарне уније. Фискална правила припадају облику чврсте координације који се заснива на уговором утврђеним правилима понашања и унапред прописаној финансијској санкцији за њихово непоштовање. Мада су несумњиве предности чврсте координације повећање кредибилитета уговорних страна и акција монетарне и фискалне политике, интернализацијa спољашњих ефеката и смањење несигурности и трансакционих трошкова, у праски до тога није дошло у пуном значењу те речи. Резултати показују да су утицајне чланице ЕМУ успевале да избегну примену санкција или да одложе њихову имплементацију. Фискална правила као законом одређена ограничења у домену буџетског дефицита и јавног дуга су према нашим резултатима сасвим добро конципирана у садржинском смислу, али је проблем недостатак имплементације изречених санкција за њихово непоштовање. Други недостатак чврсте координације јесте њена нефлексибилност, односно немогућност благовременог прилагођавања динамичним економским околностима којима се прекида континуитет утврђен правилима, као и правне празнине у споразумима.

Мека коодинација која се базира на примени усаглашених пракси, размени мишљења и искустава између главних иннституција веома корисна у надомештавању пропуста чврсте координације. Истовремено, евидентно је да за разлику од модела чврсте координације, мека координација може допринети и одређеном степену несигурности и недовољној укључености комунитарних институција, јер су за њену примену задужене државе чланице. Како оба облика координације показују предности и недостатке у одређеним сегементима координације економских политика, базична конклузија је да би субјекти економске политике требало да повећају напоре у конципирању хибридних модела који би у себи објединили најбоље од елемената чврсте и меке координације. Хипотетички то би било изводљиво заједничким коришћењем директива Европског савета са отвореним методом координације у циљу надзора над спровођењем циљева координације. Овакви механизми се налазе у почетној етапи развоја, али су искуства са применом на терену еколошке политике показала да су модели подесни за кредибилно прилагођавање правних норми изванредним економским околностима што доприноси стварању јасних вредности у процесу политичког учења. Наш је став да и поред чињенице да стварање хибридних модела може бити веома захтевно за примену (јер имплицира укљученост свих националних и наднационалних субјеката економске политике), није и неизводљиво уз постојање политичке воље и спремност држава чланица и Заједнице на одређене компромисе. Приметна је и тенденција да у условима глобализације међународних токова, еколошких проблема и проблема старења становништава, механизми координације добијају на сложености, јер се њима почињу обухватати и неке нове (не)економске области попут образовања, заштите јавног здравља и животне средине што потврђују циљеви интегрисаних смерница за раст и запосленост и Стратегије Европа 2020. Како нови механизми неретко обухватају и аспекте социјалне политике, који су често противуречни економским, субјекти економске политике морају пронаћи адекватну меру на скали приоритета утврђивања циљева.Смерницама Европског савета у координацији економске политике могу остварити значајни помаци на плану усаглашавања националних економских политика једино у садејству са реформисаним и новим механизмима координације, који су настали након проблема са којима су се државе чланице Европске уније током глобалне економске кризе суочиле (тачније, преношењем дела надлежности за вођење економске политике на наднационални ниво). Ови механизми оличени су одредбама Споразума о европском стабилизационом механизму, Европском сeместру, примени Пакета шест, Споразума о стабилизацији, координацији и управљању у економској и монетарној унији, као и актима секундарне легислативе усмерених на стварање банкарске и фискалне уније. Јасно је да се новим механизмима координације економске политике у условима дужничке кризе институционализује промена овлашћења кључних органа ЕУ и успоставља боља комуникација између Европског суда правде, Европске централне банке и Европске комисије. Примена нових механизама је омогућила чланицама да се изборе са последицама кризе и требало би да допринесе спречавању таквих сценарија у будућности и ограничавању њиховог штетног дејства. Критичком анализом досадашње ефикасности општих и посебних механизама координације економских политика произилази да је conditio sine qua non успешне координације побољшање правних услова у којима делује Европски савет, Комисија и Суд правде. На овај начин могу се боље формулисати и очувати заједнички циљеви координације регулисани смерницама, створити повољно институционално окружење за њихову имплементацију и процесу дати преко потребан легитимитет, транспарентност и подршка грађана. Општи закључак је и да се „дискредитацији“ институција Европске уније може стати на пут само оснажењем улоге Европског суда правде, али и националних судова држава чланица у случају непридржавања правила координације. Велики помак на том плану јесте усвајање Фискалног споразума, којим нова фискална правила о уравнотеженом буџету и границама јавног задуживања добијају уставни карактер. Новоустановљена фискална надлежност националних уставних судова и Европског суда правде доказ је успеха у напорима за чвршћом координацијом фискалних политика. Кључ успешне координације економских политика лежи управо у искоришћавању потенцијала институција, како националног, тако и наднационалног правног система што је могуће остварити јасном поделом надлежности, бољом међусобном комуникацијом и поштовањем међусобних одлука. Улога судских инстанци процесу координације економске политике обезбеђује легитимитет и противтежу одређеним политичким притисцима који потенцијално могу угрозити стабилност еврозоне због чега се њихово јачање мора наставити. Иако у кризним моментима одржавање економске стабилности преузима примат над правном сигурношћу, резултати досадашњег процеса координације доказају да се у будућности мора радти на томе да акти секундарне легислативе буду функционално усклађени са одредбама примарног права да се не би дешавале ситуације попут Споразума о европском стабилизационом механизму, јер то само доприноси релативизирању оствареног заједништва на терену економске политике.

На путу Србије ка укључивању у Европску унију, хармонизација домаћих правних прописа са acquis communutaire добија на посебном значају, а обликовање оптималног програма развојне економске политике могуће је само уз утврђивање битних елемената координационих механизама комунитарне економске политике. На основу резултата истраживања могу се увидети одређене препоруке de lege ferenda, којих би се домаћи креатори економске политике требало придржавати у циљу постизања вишег степена конзистентности конститутивних елемената и различитих сегмената економске политике. На првом месту, предуслов успешног усаглашавања домаћег економског система са одредбама acquis communuitaire јесте формулисање конзистентног, реалног, транспарентног, квантификованог програма, како стабилизационе, тако и развојне економске политике. С тим у вези, важно је да влада у потупности предузме одговорност за имплементацију утврђених циљева из концепта економске полититике за време трајања њеног мандата, где би у случају недовољно успешног остваривања будућих реалних стања у домаћој економији, то значило примену санкције у виду престанка мандата и расписивања нових избора. Овако строге санкције су неопходне, јер питање евроинтеграција захтева пуну посвећеност главних субјеката економске политике, односно владе, парламента, централне банке и успостављање њихове кохерентне сарадње са осталим субјектима, почев од синдиката и привредних комора, преко предузећа у јавном сектору, до различитих удружења грађана попут удружења пореских обвезника, удружења за заштиту животне средине, удружења потрошача и осталих. Уколико концепт домаће економске политике не задовољава све наведене услове и не ужива поверење грађана, процес координације остаће само празно слово на папиру, које губи на својој оправданости и сврсисходности. Озбиљне намере ка екoномском опоравку и прогресу, домаћи субјекти су показали усвајањем Фискалне стратегије за 2015. годину са двогодишњим пројекцијама, која је у великој мери усклађена са циљевима општих смерница за координацију. Тако се у оквиру циљева и смерница економске политике инсистира на постизању макроекономске стабилности кроз спровођење фискалне консолидације и отклањање препрека расту привредне конкурентности свеобухватним структурним реформама. Ипак, узимајући у обзир пропусте у реализацији циљева ранијих фискалних стратегија, имплементација утврђених мера и инструмента постаје императив да сама стратегија не би постала tabula rasa.

Након формулисања ефективног концепта економске политике могу се предузети кораци на усаглашавању монетарно-кредитне и фискалне политике као њена два најзначајнија подсистема. У сфери монетарне политике, услов успешних монетарних интеграција јесте испуњавање правних и економских система конвергенције утврђених Мастрихтским споразумом и Пактом о стабилности и расту. Како је монетарна политика на нивоу Европске уније у потпуности централизована, субјекти економске политике морају извршити неопходне модификације на терену монетарног права који ће олакшати будуће приступање ЕМУ. То захтева промену нормативног регулисања важећег девизног курса који се из режима флексибилно руковођеног девизног курса, мора трансформисати у режим евроизације. Операционализација оваквог циља може бити повезана са бројним потешкоћама које се огледају у томе да увођењем евра као званичне валуте, централна банка губи могућност коришћења инструмената девизне политике у ограничавању и анулирању консеквенци економских и финансијских криза. Са друге стране, домаћа економска политика би могла остварити и користи које се огледају у дубљој и продорнијој интеграцији тржишта и снижавању трансакционих трошкова након приступања ЕМУ. Реализација ових услова отвара дилеме које су биле присутне приликом приступања свих држава чланица јединственом валутном подручју, где је одлука о избору увек детерминисана успостављањем одређеног trade(off)a, тј. размене трошкова за користи. Узимајући у обзир могућност приступања јединственом тржишту Уније и свим погодностима које оно носи, домаћи субјекти економске политике би требало да респектују искуства других земаља чланица и прате њихов пут монетарних интеграција, уколико је већ програмом економске политике чланство у ЕУ децидно утврђено као дугорочни циљ од посебног националног интереса и значаја.

У области фискалне политике може се приметити постојање законских решења којa су креирана по угледу на оне које постоје у комунитарном праву. Како се усаглашавање националних фискалних политика не може замислити без увођења фискалних правила, констатује се да је тај услов формално већ испуњен на терену домаће економске политике. Фискална правила су уведена Законом о буџетском систему и односе се на регулисање висине буџетског дефицита и јасног дуга у циљу постизања фискалне одговорности и фискалне дисциплине владе. Референтне вредности фискалних правила су блиске онима из критеријума конвергенције које се захтевају у ЕУ, што потврђује да су правила садржински сасвим добро постављена. Проблем са незадовољавајућом применом фискалних правила захтева да домаћи субјекти економске политике одреде санкције за њихово непоштовање у вишем износу, не би ли се на тај начин умањила вероватноћа њиховог кршења, а уколико већ до кршења истих правила дође, морају се створити услови за изистинску имплементацију већ изречених санкција.

Значајну улогу у процесу приближавања решења у домаћој фискалној политици би потенцијално могли да врше национални судови и посебни државни органи који се баве питањем контроле извршења и трошења буџетских средстава. Улога националних судова у оцени поштовања фискалних правила је условљена постојањем стручних знања и квалификација који тренутно не постоје у домаћем судском систему, али не значе да се напори ка институционализацији такве надлежности не требају наставити. Позитиван пример у том аспекту представљају најаве законодавца у формирању специјализованих судских одељења која ће се бавити питањем финансијског криминала, што посредно може остварити утицај на пооштравање свеукупне фискалне дисциплине. Велики недостатак у домаћем праву јесте и непостојање специјализованих рачунских судова, који би се бавили питањем одговорности рачунополагача и наредбодаваца за располагање и трошење буџетских средстава. Пандан таквој контроли представља надлежност државне ревизорске институције (државни ревизор), која иницира поступак за утврђивање одговорности у погледу трошења средстава и јавно објављује резултате надзора. Главни проблем је што у већини покренутих случајева није дошло до јасног утврђивања одговорности за трошење буџетских средстава, али и неодређено правно дејство његових мишљења, препорука и смерница у погледу обавезности поступања.

На терену пореске политике као значајног сегмента фискалне политике, домаћи субјекти у великој мери поштују искуства земаља чланица на терену хармонизације посредних пореза с тим што би посебну пажњу требало посветити коришћењу пореских подстицаја за привлачење иностраних инвестиција, подстицаја за запошљавање и за заштиту животне средине, што државе чланице Европске уније практикују у циљу реализације циљева стратегије Европа 2020 усмерених на стабилан, одржив и инклузиван раст. Када је у питању политика управљања јавним дугом, субјекти економске политике су утврдили начело забране меког буџетирања законом о Народној банци Србије, где се чланом 44. децидно забрањују сви облици монетизације дуга, односно кредитирања владе и покривања буџетског дефицита. С обзиром да су све чланице ЕУ и пре избијања глобалне финасијске кризе имале проблема са одржавањем стабилности јавног дуга, задатак домаћих субјеката економске политике на овом пољу делује најкомплексније и захтева респектовање решења која су утврђена новим мерама економског управања у еврозони и то у делу увођења тзв. кочница за дуг и правила златног буџета. Узимајући у обзир и чињеницу да је Србија као сукцесор бивше државе наследила највећи део јавног дуга, морају се предузети конструктивне мере да би се његова висина смањила на 60% БДП-а. Главне мере које на том путу морају бити предузете не могу обухватати само мере штедње утврђене текућим планом економског опоравка, већ захтевају повећање обима и структуре производње и прилив страних инвестиција, као предуслова привредног раста и развоја. То је могуће постићи применом одређених подстицаја за улагање иностраног капитала посебно у неразвијена подручја, чиме се реализују и циљеви политике регионалног развоја, али се при том не сме вршити дискриминација домаћих привредника давањем несразмерно великих привилегија иностраним привредним субјектима.

Када је у питању структурна политика у делу тржишта зарада, примећује се озбиљан недостатак употребе конструктивног макроекономског дијалога, који се мора исправити у што краћем временском року. Ово је посебно присутно у сегменту политике рада и запошљавања, где се морају стварати услови за јачање поверења између представника синдиката, привредних комора и државе приликом закључивања колективних уговора о раду. Како се смерницама Економског савета о координацији економске политике поред одрживе макроекономске политике и вођења здравих финансија, посебна пажња посвећује улагању у хумани капитал, домаћи субјекти морају обезбедити услове за процес доживотног учења и оспособљавања радника. Нарочито се морају испунити услови за смањење укупне стопе незапослености (посебно стопе незапослености младих особа), где се морају поштовати решења утврђена Лисабонском стратегијом и покренути иницијативе које су све чланице ЕУ имплементирале у складу са националним ситуационим оквирима. Како домаћа економска политика није поштеђена деловања савремених фактора координације које се више не везују само за проблем ефеката преливања и решавања проблема бесплатних корисника, већ обухватају и климатске промене и проблем старења становништва, усаглашавање је неопходно не само на терену акција монетарне и фискалне политике, него и у сфери социјалне политике, еколошке политике и политике техничко-техолошког и научног развоја. Висок степен усаглашености је постигнут на терену еколошке политике, где постојећа правна реглементација обухвата најсавременија решења европског закона у погледу очувања животне средине, али озбиљан недостатак постоји у њиховој примени, немогућности да дисторзивно делује на одлуке грађана услед недостатка санкција или њихове неадекватне висине. Циљеви Европског семестра који се односе на стварање друштва базираног на знању захтевају и примену пореских олакшица за производне, продуктне и технолошке иновације у ширем опсегу. Успех усаглашавања домаћих решења са европским стандардима је условљен и временским заостајањем акција економске политке који се мора скратити на ниво који је економски и друштвено прихватљив.

Закључак је да пред домаћим креаторима економске политике на путу евроинтеграција предстоје велики изазови који иако комплексни за решавање, нису и несавладиви уколико се између надлежних државних институција и удружења грађана успостави кредибилан однос, са јасно утврђеним дужностима зарад постизања економских и правних предности које чланство у ЕУ доноси. Иако процес економског интегрисања захтева и ограничавање неких компоненти монетарног, фискалног и финансијског суверентитета, то не би смело да значи да држава на путу евроинтеграција у потпуности подреди националне интересе наднационалним захтевима, узимајући у обзир недавна искуства чланица Уније током дужничке кризе и неуспех у одржавању стабилности еврозоне. Конвергенција домаће економске политике са вредностима утврђеним општим и посебним механизмима координације, не може имати облик sui generis, јер су исти пут морале да прођу све мање државе чланице Уније, остављајући по страни искуства водећих земаља попут Француске и Немачке на терену координације фискалних политика. Свакако, то не значи да домаћи пут треба у поптпуности бити лишен респектовања и заштите националних интереса и вредности. Мишљења смо да домаћи креатори економске политике на путу економских и монетарних интеграција уживају, условно речено, одређене „квалитативне предности“ које остале чланице нису имале, а огледају се у могућности свеобухватне и критичке анализе вишедеценијских резултата у процесу координације економске политике (почев од оснивања Европске економске заједнице, преко формирања ЕМУ до разматрања идеје увођeња концепта банкарске и фискалне уније), где учењем из туђих грешака и одабиром најбоље праксе процес усаглашавања економског система могу реализовати на начин које није само економски ефикасан и ефективан, већ и правно легитиман и политички оправдан.