Конституисањем Европског система централних банака (ЕСЦБ) државе чланице су у одређеним сегментима свог монетарног суверенитета пристале на ограничења у погледу слободног креирања и вођења монетарне политике. Стварањем Европске централне банке, националне банке нису престале да постоје, као што то поједини теоретичари истичу, али је свакако дошло до сужавања њихове надлежности из облaсти монетарно-кредитне политике. ЕЦБ има својство правног лица, тј. поседује способност да буде титулар права и обавеза и да закључује различите врсте уговора и других правних послова, располаже покретном и непокретном имовином и има статус учесника у судском поступку.1 Основни задаци ЕЦБ су заправо задаци ЕСЦБ и обухватају утврђивање монетарне политике Заједнице, али и одређивање висине средњерочних монетарних циљева, кључних каматних стопа, висине обавезних резерви националних банака и издавања смерница за њихову реализацију.

Европска централна банка иницира монетарно законодавство Уније и обавља саветодавну улогу везану за предлоге појединих правних аката. Надлежност ЕЦБ је у пракси често била модификована актуелним привредним приликама и неретко добијала нове димензије утврђене актима секундарне легислативе (који су понекада противуречни са одредбама примарног права). Надлежности ЕЦБ није дефинитивно заокружена због чега се мора сагледавати реално, ван садашњих законских решења и уобличавати тако да увек остане довољно маневарског простора за стицење неких нових ингеренција које су у кризним моментима неопходне за стабилизацију монетарног система. Овлашћења којим располаже ЕЦБ нису резултат делегирања овлашћења од стране главних институција ЕУ, већ су она резултат оригинарних овлашћења утврђених оснивачким уговорима. Ово је значајно напоменути, јер управо то одваја ЕЦБ од положаја осталих децентрализованих агенција унутар Уније, које такође имају статус правног лица, али су њихова овлашћења деривирана.

Рад Суда правде је веома значајан за реализацију концепта независности ЕЦБ. Значајан предмет из јудикатуре ЕСП јесте пресуда у случају ОЛАФ којом је децидно потврђена независност ЕЦБ у свим поменутим димензијама.2 У овом случају се радило о спору који је Комисија покренула против одлуке ЕЦБ која се тиче превенције и сузбијања фраудолозног (преварног) понашања, које штети финансијским интересима банке (Decision 1999/726/EC of 7 October 1999 on fraud prevention). У овом спору ЕЦБ је истакла постојање споразума који је закључила са Комисијом у циљу борбе против штетних уговора и поступака по њене финансијске интересе. Та сарадња је на крају резултирала доношењем Европске регулативе којом је основана Европска канцеларија за сузбијање превара (European Anti-frаud Office-OLAF). Ово тело представља општу службу Генералних директората Комисије. Његов задатак је да спроводи истрагу у вези са свим пословима који су штетни по буџет ЕУ унутар институционалне структуре Уније на начин који је одговоран, транспарентан и трошковно ефикасан. ОЛАФ нема извршну, нити судску функцију и представља хибридно стручно тело Комисије, које је независно у спровођењу истрага и задатака, али подноси извештаје о свом раду Комисији. Постојање својства правног лица, сопствених органа одлучивања и капитала, привилегије у раду ЕЦБ уз могућност да једино ЕСП решава о резрешењу чланова савета гувернера и извршног одбора, премасхватању које је изражено у пресуди јесте довољан и неопходан услов (потврда) независности рада врховне монетарне институције ЕУ. Европски суд правде је експлицитно заузео став да ЕЦБ треба наступати самостално у извршавању поверених задатака. Суд сматра да члан 108. Мастрихтског уговора представља својеврстан „заклон“ ЕЦБ од разноликих политичких утицаја, зарад ефикасне реализације задатака утврђених одредбама оснивачког уговора и статута ЕСЦБ и ЕЦБ. Свакако, можемо приметити да Суд у овој пресуди говори о лимитираној, не апсолутној независности, јер ЕЦБ јесте независна унутар комунитарне институционалне структуре, али није независна од саме Заједнице. Њена независност је ограничена одредбама примарног и секундарног права ЕУ, односно оснивачким уговорима и Статутом ЕЦБ. У овој пресуди Суд изричито наводи да рад ЕЦБ подлеже контроли одговорности, превасходно од стране Првостепеног суда, као првостепене инстанце, али и ЕСП, као (крајње) другостепене инстанце. Узимајући у обзир концепт демократског легитимитета, по коме власт свих државно-политичких институција потиче од грађана и њима се враћа, може се направити разлика између тзв. инпут легитимитета (енг. input legitamacy) односно легитимитета по поступку и аутпут легитимитета (енг. output legitamacy), односно легитимитета по резултатима. Легитимитет поступка постоји у случају када субјекти доносе одлуке на бази овлашћења делегираним од грађана, док се легитимитет резултата процењује у односу на чињеницу да ли су изабрани мандатари остварили њихова очекивања и потребе.

Сходно овој теоријској поставци, ЕЦБ ужива легитимитет поступка, који произилази из делегирања дела монетарног суверенитета са државног на супранационални ниво власти.Начин именовања чланова Извршног одбора и генералног савета говори у прилог овој чињеници. Овлашћења ЕЦБ у области јединствене монетарне политике су ограничена јасним условима и правилима који потврђују облик легитимитета по поступку. ЕЦБ у одређеним околностима може имати и други облик легитимитета, уколико сноси одговорност за пропусте у постизању и одржавању ценовне и финансијске стабилности.