Процесна легитимација ЕЦБ је током глобалне економске и финансијске кризе добила битне елементе своје манифестације што се у пракси поклопило са усвајањем нових институционалних модела макроекономског управљања усмерених на оснаживање целокупног привредног система земаља чланица. До избијања дужничке кризе процесна легитимација ЕЦБ је имала више спорадичан карактер и била ограничена на последице неадекватног макроекономског дијалога са осталим комунитарним институцијама, и то превасходно са Европском комисијом. Са усвајањем нових институционалних механизама долази и до значајаног редефинисања базичних принципа европског монетарног права (примарно у делу домашaja lex monetae у монетарном саобраћају, екстериторијалне примене монетарног суверенитета и непоштовања одредаба о колективној одговорности за јавни дуг, тј. другачијег гледања на садржину принципа lex contractus), што је проузроковало далекосежне монетарне спорове. Анализом ових случајева из судске праксе можемо уочити најбољу потврду институционалне, функционалне и финансијске независности врховне монетарне институције ЕУ и из исхода спорова идентификовати њен неспоран ауторитет у обликовању и дерогацији норми монетарног права, где се монетарна стабилност јавља као conditio sine qua non привредне стабилности целокупне еврозоне.

Значајан предмет из судске праксе везује се разматрање компактибилности програма ЕЦБ за куповину обвезница на секундарном финансијском тржишту (енг. outright monetary transaction-омт у даљем тексту) са примарним правом ЕУ (оснивачким актима). ЕЦБ је овај програм усвојила током 2012. године, када је ЕСЦБ добио овлaшћење за куповину обвезница на секундарном тржишту у циљу спречавања реметења уобичајеног тока трансмисионих механизама куповине обвезница и очувања јединствене монетарне политике. Наиме, ЕЦБ је претходно утврдила да су каматне стопе обвезница у различитим државама чланицама међусобно прилично диференциране, где такве разлике у висини стопе не произилазе из другачијих макроекономских прилика у конкретним државама, већ су проузроковане великом тражњом за високо ризичним обвезницама које имаоцу могу донети значајну премију. Трансмисиони механизми показују да политиком обавезних резерви централна банка одређују ниво ликвидности комерцијалних банака, где очекивања клијента о каматној стопи утичу и на дугорочне (тржишне) каматне стопе, па поремећаји у њеној висини утичу на понуду и тражњу за добрима и услугама и одређују њихову цену. Такве околности могу утицати на фрагментацију банкарског тржишта, одступање од опште усвојених принципа код услова рефинансирања дуга и кредитних трошкова у еврозони, што умањује допринос монетарних мера и инстaрумената жељеном привредном развоју и стабилности. Имплементација концепта поменутих мера је у Немачкој, као водећој чланици еврозоне била условљена претходним одлучивањем Уставног суда о правној природи поменутог концепта, где се поставило питање да ли ЕЦБ поседује мандат за усвајање таквог програма сходно одредбама примарног права (због кршења чл. 136. Уговора о ЕУ о забрани колективне одговорности за јавни дуг, односно финансирања туђих дугова) и да ли се оваквим поступањем доводе у питање основни принципи демократског друштвагарантовани уставом. Уставни суд је у својој одлуци стао на становиште да ОМТ програм представља вид арбитраног поступања ЕЦБ и да последице дужничких криза, које се и у будућности могу очекивати не дају легитимитет ЕЦБ да одступа од принципа утврђених одредбама оснивачких аката. Одсуство легитимитета ОМТ концепта, према схватању немачког устваног суда, произилази због непостојања квантитативних ограничења приликом куповине обвезница што може променити опсег мера финансијске подршке утврђених Споразумом о Европском стабилизационом механизму.

Европски суд правде је својом одлуком потврдио легитимитет и легалитет предложених мера ЕЦБ, образложивши га чињеницом да ОМТ програм потпада под сферу јединствене монетарне политике коју ЕЦБ суверено води сходно монетaрној стрaтегији у циљу очувања монетарне стабилности, тачније ценовне стабилности као примарног циља који се конзистентније реализује применом поменутих мера.3 У овом контексту, у одлуци суда можемо видети јасну дистинкцију између монетарне и економске уније у ЕМУ, коју управо одликује јака монетарна унија и слаба (нејединствена) економска политика. ОМТ концепт de facto јесте мера јединствене монетарне политике, која се води на наднационалном нивоу и чији је циљ монетарна стабилност, а не мера децентрализоване опште економске политике, које чланице воде на националном нивоу сходно ограничењима из принципа пропорционалности и супсидијарности, иако можемо приметити да ове мере имају посредан ефекат и на општу економску политику. Кaда је у питању куповина обвезница на секундарном тржишту, Суд је сматрао да се тиме не повређују норме примарног права, већ се просто ради о манифестацији једне од стандардних мера ЕЦБ утврђених њеним Статутом (члан 18) и Протоколом бр. 4, којим се презицније уређују операције ЕЦБ на отвореном тржишту. Имплементација ОМТ програма је условљена задацима које су државе чланице еврозоне преузеле приликом ратификације Споразума о Европском стабилизационом механизму, а тиче се израде макроекономских програма прилагођавања, што још једном потврђује утицај мера на циљеве опште економске политике, али опет, наглашавамо само као секундарне ефекте без опасности на кршење принципа комунитарног права.

ЕСП је, такође, био става да се усвојеним мерама не повређује принцип пропорционалности, јер се поменутим концептом не иде даље од потребног минимума за постизање монетарне стабилности, чиме су циљеви јасно дефинисани унутар оквира програма без ескстензивног тумачења њихове сврхе и оправданости. У вези са потенцијалном забраном кршења колективне одговорности за јавни дуг (енг. no-bailout clause), Суд је, слично као и приликом решавања правне природе Фискалног споразума, стао на становиште да поменута клаузула забрањује сваки облик монетизације државног дуга, тј. одобравања кредита владама држава чланица од стране ЕСЦБ као зајмодавца, али у основи не забрањује ЕСЦБ да купује обвезнице од повериоца држава (које су се претходно јавиле као издаваоци тих обвезница). Према схватању Суда, интервенције ЕЦБ на секундарном тржишту у пракси могу имати идентичан ефекат као и куповина хартија од вредности на примарном финансијском тржишту, уколико потенцијални купци тих обвезница поуздано знају да ЕЦБ купује обвезнице под условима који њима дозвољавају да делају као de facto посредници банке у трансакцијама са органима јавне управе држава чланица. У том смислу, одлука Суда не само да је потврдила независност ЕЦБ у раду, већ је истовремено упућен недвосмсилен сигнал свим чланицама Уније да не могу самовољно одређивати које комунитарне акте ће прихватити у националном праву, јер је имплементација комунитарних аката општи интерес свих земаља чланица. Овакво поступање Суда је посебно значајно, када се у обзир узму ранији пропусти и одлуке везане за непоштовање фискалних правила из одредаба Пакта о стабилности расту (случај Француске и Немачке), које је Суд оправдао својим тврдњама. Монетарни спорови због специфичне природе односа и исхода не могу бити вођени у складу са интересима политички утицајних земаља чланица и правдани разлозима политичког прагматизма, већ превасходно морају бити мотивисани заштитом институција које своје задатке обављају у интересу друштва и привреде на начин de lege artis, која је, према нашем мишљењу, своју потврду по први пут добила управо у случају примене ОМТ програма. Можемо приметити да у монетарним споровима захтев за оцену уставности и законитости трпи одређена ограничења, што је и Европски суд правде потврдиосвојом одлуком у случају правне усклађености мера ЕЦБ о куповини обвезница на секундарном тржишту. Из одлуке Суда јасно произилази да је за вођење монетарне политике потребно поседовање стручних знања и експертизе, која у европском монетарном праву има једино ЕЦБ и ужива дискрециона овлашћења за њену имплементацију. С обзиром да у монетарним споровима, Суд не може задирати у суштину монетарних мера (јер за тако нешто нема компетенције, одлучивање се у већини случајева своди на примену критеријума одговорног поступања, односно, правних стандарда доброг привредника, који поступа са дужном пажњом приликом примене одређене монетарне мере). Свакако, судије морају стицати посебна знања из области монетарне политике услед спорова који се у будућности могу очекивати, нарочито када концепт банкарске уније буде заживео у пуном смислу. Иако за неке ауторе одлука ЕСП о ОМТ програму представља још једну потврду тенденције ширења надлежности комунитарних институција одредбама секундарног законодавства, сматрамо да у конкретном случају поступање ЕЦБ није било противно одредбама примарног права, већ представља само нов начин манифестације њене надлежности у условима кризе усмерен на очување тековина ЕМУ. Такво поступање је у складу са принципом пропорционалности и јасно је детерминисано монетарним таргетима који се шире посматрано налазе у функцији постизања одрживог привредног развоја, а где се бојазан од непознавања циљева монетарне политике може надоместити оснаживањем макроекономског дијалога између ЕЦБ и ЕСП уз ширу партиципацију националних централних банака.